("Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo tebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol." Pavić)

Mozda je glupo zapoceti blogovanje temom rastanaka, ali su oni nesto cega se najvise plasim.... Previse ih je bilo u mojih 36 godina... Toliko, da se plasim kada je neki rastanak samo u najavi... Rastanak sa sestrom mladjom od mene, kada mi je bilo 16 godina, najteze mi je pao... Otisla je bez pozdrava, nakon duge i teske borbe sa leukemijom. Moji rastanci su specificni, uvek su mene ostavljali, odlazili rekom bez povratka, dosta dragih ljudi koje sam volela... Mozda mi je zbog toga bilo potrebno toliko dugo da ja ostavim? Bila sam deo Zoranovog zivota punih 16 godina. Polovinu tog vremena sam mislila da ga volim, a drugu polovinu sam znala da nije tako, da sam potrosila nekoliko godina trudeci se da probudim u sebi emocije koje ne postoje... Imamo predivnu cerku koju oboje volimo, pa cak ni ona nije uspela da nas veze... Konacno sam pre par meseci shvatila da moram da zadam njemu bol, da bih ublazila mnogo veci, koji bi unistio nase zivote. Da ne bude cudno, bolelo je i mene, ali ne to sto nece biti nas, nego sto mi je bilo njega zao, sto sam se plasila da ne napravi neku glupost, da ne pocne da pije jos vise, da ne pocne da preti kao sto je to cinio ranije.... Sada, kada on ima svoj zivot u kome sam ja samo deo proslosti, shvatam da je to moglo da se desi i mnogo ranije! Samo da se ja nisam toliko plasila rastanaka..., da nisam tolika kukavica.... Sve bi bilo mnoooogo drugacije.